Imer Mushkolaj
Jedan od najvećih izazova za nastavak dijaloga između Kosova i Srbije ostaje vraćanje poverenja građana obe zemlje u proces. Teško je ubediti građane da će sklopljeni sporazumi poslužiti njima kada se u praksi oni ne sprovode.
Nepoverenje, nedostatak transparentnosti i strah su od samog početka karakterizovali proces dijaloga između Kosova i Srbije. Bez obzira što je na početku rečeno da se dijalog odvija bi građani imali koristi pre svega kako, dok je proces zatim postao sukob za političke poene jedne ili druge strane, ostavljajući sudbini mnogobrojne sporazume koji su sklopljeni uz posredovanje Brisela.
Dovoljno je spomenuti samo dva sklopljena sporazuma kako bi se uvidelo da je proces dijaloga više služio kao politička parola, nego što je stvarno služio građanima i olakšao im život.
Sporazum o revitalizaciji mosta u Mitrovici je potpisan u julu 2014. Znači, za nekoliko meseci će biti navršeno sedam godina otkako je sklopljen dogovor, ali most još nije u potpunosti završen. Dakle, teško je ubediti građane da će postignuti sporazumi služiti njima kada se oni u praksi ne sprovode.
Dok bi od revitalizacije mosta koristi imali građani koji žive na Kosovu, od jednog drugog sporazuma bi imali koristi građani Kosova i Srbije. Sporazum o uzajamnom priznavanju univerzitetskih diploma je potpisan pre skoro jedne decenije, 2. jula 2011, ali još nije sproveden u delo. Znači, diplome koje su izdale kosovske univerzitetske ustanove se ne priznaju u Srbiji, dok je Kosovo ipak napravilo određene korake unapred u ovom pogledu.
Prema stranama koje učestvuju u procesu, sporazumi koji su potpisani uz posredovanje briselskih zvaničnika imaju za cilj potpunu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Međutim, nikada nije jasno objašnjeno šta se pod ovom normalizacijom podrazumeva, i, štaviše, strane su neretko preduzimale određene radnje koje ne vode ka normalizaciji, već ka pogoršanju odnosa. U ovoj situaciji je na loše uticalo i tumačenje „po želji“ u vezi sklopljenih sporazuma i svega drugog u vezi dijaloga.
Demokratski institut Kosova je u izveštaju iz prošle godine – u kojem je analizirano stanje nakon sedam godina od prvog sporazuma o normalizaciji (Briselskog sporazuma iz 2013. godine) – ustanovio da je neophodno da se za eventualni konačni odnos između dve strane izbegne „konstruktivna nejasnoća“ kako se stranama ne bi dozvolilo različito tumačenje koje može dovesti do nesprovođenja sporazuma.
Prema istom izveštaju, nedostatak mehanizama garantovanja i nadzora sprovođenja sporazuma, kao i nedostatak političke volje strana u njihovom sprovođenju je deo sporazuma preobratio u nesprovedene dokumente.
Pristup strana uključenih u dijalog je bio takav da se krive drugi za nedostatak rezultata u praksi. Dok je nedostatak transparentnosti u procesu sprovođenja sporazuma uticao na pojavljivanje sumnje u javnosti. Prema izveštaju „Sporazumi u tehničkom dijalogu Kosovo-Srbija: Utisci sa terena“; koji je objavio Kosovski centar za bezbednosne studije u februaru 2020. godine, veliki deo anketiranih na Kosovu i u Srbiji nije imao saznanja o sadržaju ovih sporazuma. Štaviše, velika većina njih je mislila da dosadašnji dijalog nije bio od koristi za građane.
Ovi podaci bi trebali biti znak za alarm za sve one koji svim sredstvima žele da poguraju dijalog unapred, bez obzira na to šta je u međuvremenu postignuto.
Naravno, dijalog nema alternativu, ali neophodno je da se pre nastavljanja dalje oceni sprovođenje svakog sporazuma ponaosob, prevaziđu prepreke i odgovornosti i predlože odgovarajuća rešenja. Svaki napor za bezuslovno nastavljanje dijaloga, bez neophodne pripreme i iz trijumfalističkih položaja strana bi podrazumevao beskoristan proces.
Sve se treba odvijati uz transparentnost. Agenda treba biti jasna, kao koraci koji će dovesti do kraja, ne ostavljajući prostora teorijama zavere. Dakle, treba objasniti sve, ako postoji želja da se sve lakše prihvati.
Ne treba održavati sastanke samo reda radi, samo kako bi se stvorio lažni utisak da je sve u redu. Važan je sadržaj, a ne forma dijaloga, osim ciljeva koje strane mogu imati da se predstave kao pobednice.
U suprotnom, duboko nepoverenje među građanima će ostati i biće teško opravdati konačni sporazum koji se očekuje da bude postignut na kraju procesa. Na kraju krajeva, ako sporazum o revitalizaciji jednog mosta nije sproveden, kako se može verovati da će konačni rezultat biti izgradnja snažnog mosta između dva naroda dve zemlje?!
Ovaj članak je originalno napisan na albanskom jeziku.
Ovaj članak finansira Ambasada Kraljevine Norveške u Prištini. Izneti stavovi odražavaju stavove autora i ne odražavaju stavove Balkanske grupe i donatora.
